Rakuno pas (Nyctereutes procyonoides ) takođe je poznat kao magnut ili tanuki. Poreklo im je iz istočne Azije i to je jedina vrsta koja je opstala iz roda Nyctereutes. Rakun pas je dobio ime po svom izgledu, odnosno zbog toga što podseća na rakuna, sa kojim nije blisko povezan. Populacija ove vrste istočnoazijskog psa je opala u poslednjih nekoliko godina i to zbog lova.
Trgovina krznom, urbanizacija, napuštanje ljubimaca i bolesti koji se mogu preneti između njih su samo neki od razloga zbog kojeg je ova populacija pasa u opadu u poslednjih par godina.Nakon što se ova vrsta proširila i na centralnu i zapadnu Evropu, rakuno pas počinje da se tretira kao potencijalno opasna invazivna vrsta pasa.
Odakle rakunopsi dolaze
U Evropi se pojavila iz Rusije i to prvo u Finskoj oko 1930 godine. O rakunopsu kao stalnom stanovniku Finske se može govoriti tek u periodu od 1950 godine. Posle tog pojavljivanja, svoje teritorije je širio u proseku za 40 kilometara godišnje.
Lobanje rakunopasa su veoma slične onim iz južnoameričkih lisica, mada genetska istraživanja otkrivaju da nisu blisko povezani. Njihove lobanje su male, ali snažne građe i umereno su izdužene sa uskim jagodičnim lukovima. Ukoliko pogledamo projekcij same lobanje, možemo slobodno reći da su im lobanje dobro razvijene. Tzv. Sagitalni greben na lobanji je posebno dobro razvijen u starijim životinjama.
Ovi psi imaju male i slabe očnjake, relativno duga creva (1,5 do 2 puta duže od ostalih pasa iz Nyctereutes grupe). Još jedna karakteristika ovih pasa je to što imaju poprilično dugo telo i kratke noge.
Ukupna dužina može da varira od 45 do 71 cm. Rep im je najčešće neke dužine od 12 do 18 cm. Uši su im kratke i samo malo vire iz krzna. Težina im takođe varira po sezoni. Odnosno, u martu mesecu mogu da teže negde oko 3 kilograma, dok u avgustu pa sve do početka septembra, mužjaci u proseku imaju 6.5 do 7 kilograma.
Postoje određeni slučajevi kada mužjak u ovom periodu može da dostigne težinu od čak 9 do 10 kilograma. Međutim na osnovu japanskih i ruskih naučnih istraživanja, utvrđeno je da je takvih slučajeva malo, odnosno da retko koji rakuno pas može da dostigne takvu težinu.
Krzno im je zimi dugo i gusto sa još gušćim podkrznom dlakama koje mogu da budu duge do 120 mm. To njihovo zimsko krzno štiti ove životinje od niske temperature zimi u rasponu od -20 pa sve do -25 stepeni celzijusevih. Dlake su im najčešće braon boje. Rep im je tamniji od torza. Tamna pruga je prisutna na poleđini koja se proširuje na ramenima, formirajući krstast oblik.
Stomak je žućkasto-braon boje, dok su im grudi tamno braon ili crnkaste boje. Njuška je prekrivena kratkom dlakom koja se povećava u dužini i količini iza očiju. Obrazi su im obloženi dugim, braon brkovima nalik dlakama. Letnje krzno im je svetlije i crvnkastije (nešto poput boje slame).
Sezona parenja rakunopsima počinje od početka februara do kraja aprila, ali sve to u zavisnosti od lokacije na kojoj se nalaze ovi psi. Rakun psi su monogamne životinje, sa par formacija se obično javljaju u jesen. Druge vrste iz ove grupe, naročito njihovi mužjaci su poznati po tome da se pare sa četiri ili pet ženki. Mužjacima će se boriti kratko, ali ne i fatalno. Kopulacije se javljaju u toku noći ili u zoru i traju od 6 do 9 minuta (u proseku). Estrus traje od nekoliko sati do šest dana. Ženke nakon toga ponovo ulaze u fazu Estrusa posle 20 do 24 dana čak i kada je skotna.
Period u kome ženka nosi mladunce je negde oko 61 pa sve do 70 dana. Leglo je takve veličine da u njega mogu u proseku da stanu 6 do 7 mladunaca, mada nekada mogu da se jave slučajevi kada ženka okoti mnogo više, recimo 15 ili 16 mladunaca. Mužjaci imaju aktivnu ulogu u podizanju mladunaca. Ova uloga mužjaka je jako bitna što se može videti i na jednom primeru iz 1928 godine kada su ženke bile prepuštene same sebi bez prisustva mužjaka u podizanju mladunaca.
Tada je bio ograničen uspeh u podizanju, dok su u kasnijim godinama od 1929 pa sve do 1960 poboljšalo to stanje upravo zbog toga što su mužjaci rakuno pasa imali ulogu u podizanju mladunaca.
Na rođenju, mladunci mogu da teže od 60 do 110 g, slepi su, pokriveni kratkom, gustom, mekanom vunom. Nemaju dlake pri rođenju. Njihove oči se otvaraju tek posle 9-10 dana, dok im zubi izbijaju vremenom, odnosno tek nakon 14-16 dana. Dlake počinju da im rastu posle 10 dana, a prvi put se pojavljuju na kukovima i ramenima. Posle samo dve nedelje one izblede, sa crnim tonovima preostalim samo oko očiju.
Laktacija traje 45 do 60 dana, mada će početi da jedu hranu privedenu njima već u uzrastu od tri nedelje ili mesec dana. Oni dostignu svoj puni rast u uzrastu od 4.5 meseci.
Mladunci rakuno pasa ostavljaju svoje roditelje najčešće negde krajem avgusta i septembra meseca. Do oktobra oni već podsećaju na odrasle i ujedinuju se u parovima. Seksualna zrelost se dostiže tek nakon 8 do 10 meseci. Životni vek ove životinje uglavnom dosta varira. Oni koji su prepušteni prirodi uglavnom žive negde oko 6-7 godina, dok zarobljeni primerci mogu da žive duže, odnosno negde oko 11 godina.
Za rakunopse je takođe karatkeristično to što za vreme zime oni povećaju svoje potkožno masno tkivo i to za 18 do 23% i njihove unutrašnje masti za 3 do 5%. Životinje kod kojih ne dođe do ovih promena u toku zime, mogu lako za vreme zimskog perioda da nastradaju. Tokom zimskog sna, metabolizam rakuno pasa se smanjuje za nekih 25%, kažu stručnjaci.
U pojedinim oblastima se rakuno psi prilagođavaju zimskim uslovima samo u toku teških snežnih oluja. U decembru mesecu se njihova fizička aktivnost znatno smanjuje i to baš zbog velikih padavina u toku zime. Fizička aktivnost Rakuno pasa se ponovo poveceva februara meseca, kada ženke postaju prijemčive i kada je više hrane na raspolaganju.
slika preuzeta sa sajta wikipedia.org
Što se ishrane rakunopasa tiče treba napomenuti da se ove životinje hrane insektima, glodarima, vodozemcima, ptiacama, ribama, gmizavcima, mekušcima itd. Među glodarima su im uglavnom oni koji žive u močvarnim područjima. Što se vodozemaca tiče, najčešći izbor su im žabe.
Ono što je veoma zanimljivo za njihovu ishranu vodozemcima je to, što mogu slobodno jesti žabe koje imaju toksine. Naime, ovi psi imaju tzv. “razređivače toksina” u svojoj pljuvački, tako da im žabe sa toksinima ne predstavljaju niakakv veći problem kada je ishrana u pitanju. Takođe se mogu često zapaziti kako idu u lov na vodene ptice, prolaznice ili pak ptice selice.
Mogu isto tako da jedu ribu tokom mrešćenja, ali isto tako mogu da se hrane ribom i u toku prolećnog otapanja. U svom južnom opsegu, rakuno psi jedu mlade kornjače I njihova jaja. Međutim, sa druge strane, ove životinje su primećene u Japanu gde su se penjali na drveću u potrazi za voćem i bobicama.
Rakun psi mogu da menjaju sezonski način ishrane, odnosno samu ishranu. U kasnoj jeseni se oni najčešće hrane glodarima, dok voće, insekte i vodozemce više preferiraju u proleće. U leto jedu manje glodare, i uglavnom idu na gnezda ptica, kao i na voće, žitarice i povrće.
Ove životinje se ne oglašavaju kao psi, već umesto toga ispuštaju sasvim drugačije zvuke. Isto tako, rakuno psi su opisani kao životinje koje svakog dana ispuštaju neke druge vrste zvuka kada osete glad. Japanski rakuno psi proizvode zvuke na terenu mnogo veći od zvuka koji stvaraju domaći psi, dok je sam zvuk dosta sličan zvuku mačke.
Vukovi su glavni predatori koji love rakuno pse. Ubijaju ih najviše u proleće i leto, ali se napadi mnogo često mogu javiti i u jesen. U severozapadnoj Rusiji, na primer, čak 64% smrtnosti rakuno pasa je prouzrokovano od strane vukova.
slika preuzeta sa sajta wikimedia.org
Takođe je poznato da se evroazijske lisice i jazavci mogu smatrati potencijalnom pretnjom po život rakuno pasa. Evroazijski risovi ih sa druge strane mnogo ređe napadaju upravo zbog njihovog malog broja. Ptice grabljivice takođe znaju da napadnu ove životinje, kada za to imaju priliku naravno. Rakuno psi se obično love od novembra meseca. Na dalekom istoku se ova životinja lovi noću, što je jako zanimljivo.
U 19. Veku se koristila metoda vezivanja zvona na psima goničima. Ta metoda se pokazala dosta efikasnom. Najčešće se ove životinje love zamkama koje lovci postavljaj duž obala, vodotoka, oko močvara, bara i gotovo svakog drugog mesta za koje lovac sumnja da može da bude potencijalno stanište za rakuno pse.
Treba napomenuti da mnogi lovci love ove životinje upravo zbog njihovog krzna. Krzno se najviše koristi u tekstilnoj industriji, odnosno industriji odeće. Kada se krzno koristi na odeći, onda se ono zove “murmansko krzno”. Krzno manjih rakuno pasa sa svilenkastom bojom je znatno skuplje od krzna starijih rakuno pasa, što je na neki način i logično ako se uzme u obzir kvalitet krzna.
Japanski rakun pas “peltries” je jedna od najvrednijih sorti krzna na svetu. Međutim, nisu samo krzna japanskog rakuno psa skupa. I za ostala možemo reći isto. Upravo zbog te proizvodnje krzna i profita koji su ljudi tokom goinda imali od te proizvodnje, 1928 godine je na dalekom istoku pokrenuta farma rakuno pasa, kako bi se obezbedila što veća količina krzna za prodaju.
Upravo zbog njihovog krzna koje vredi dosta na tržištu, ova vrsta životinja je postala ugrožena, odnosno kao što smo rekli na samom početku ovog teksta, njihova populacija se drastično smanjila u odnosu na ranijih godina. Činjenica koliko se njihovo krzno koristi u svetu je to da čak dvadeset odsto domaće proizvodnje krzna u Rusiji potiče od rakuno pasa.
