Terijeri su jedna od najpoznatijih i najraznovrsnijih grupa pasa na svetu, poznati po svojoj energiji, hrabrosti i snažnom karakteru. Njihova istorija počinje kao pomoćnika ljudima u lovu na štetočine i divljač pod zemljom, gde su zahvaljujući brzini, okretnosti i snažnom nagonu za kopanjem postali nezamenjivi.

Danas terijeri imaju mnogo širu ulogu – od vernih kućnih ljubimaca, preko izložbenih pasa, pa sve do radnih rasa koje se i dalje koriste u specifičnim zadacima.

Međunarodna kinološka federacija (FCI) priznaje veliki broj rasa terijera i svrstava ih u posebnu FCI grupu, gde su podeljeni prema veličini i poreklu. Kinološki savez Republike Srbije, kao član FCI-ja poštuje i primenjuje sve te standarde za rase pasa, a ovde u članku predstavljam taj spisak rasa terijera.

Četri FCI sekcije sa terijerima

Da bi se olakšalo snalaženje među rasama terijera oni su grupisani u četri sekcije. Cilj toga je kako bi se lakše razlikovale prema veličini, poreklu i nameni.

• Sekcija 1 obuhvata velike i srednje terijere, koji su se tradicionalno koristili za lov i rad u zahtevnijim uslovima, pa su snažniji i izdržljiviji.
• Sekcija 2 okuplja male terijere, najčešće gajene za lov na štetočine u domaćinstvima i manjim prostorima, pa su kompaktni i okretni.
• Sekcija 3 izdvojena je za terijere tipa bul, čiji je izgled i karakter oblikovan ukrštanjem sa buldogom, zbog čega imaju snažnu građu i specifičan temperament.
• Sekcija 4 odnosi se na patuljaste terijere, koji su uz radnu namenu postali i omiljeni kućni ljubimci zbog svoje male veličine i živahne naravi. Ova podela omogućava jasniju klasifikaciju i bolju orijentaciju odgajivačima, sudijama i ljubiteljima pasa u svetu kinologije.

Za neke ljubitelje kinologije ovakav način organizacije sekcija za rase pasa ima dosta mana. Što se mene tiče sasvim je dobar i olakšava dalji rad na primer oko organizovanja izložbi pasa.

Sekcija 1 - Veliki i srednji terijeri

•     Brazilski terijer - broj standarda 341 - Brazilski terijer je živahan, inteligentan i snažno građen pas srednje veličine, poznat po svojoj energiji i odanosti vlasniku. Potekao iz Brazila, ova rasa se koristi i kao čuvar i kao verni porodični pas, prilagodljiv životu u kući ili dvorištu.
• Pročitaj više: Kompletan pregled rasa terijera po FCI klasifikaciji

Boravak u prirodi i lov su popularan hobi na ovim prostorima, veliki broj ljudi se aktivno time bavi. Tu grupu su prepoznali i oni koji se bave štampanjem knjiga, pa su angažovanjem kvalitetnih autora stvorili dosta knjiga čija je tematika lov.

Knjiga o lovu ima raznoraznih kako tehnički napravljenih, tako i sa različitim temama. Tehnička podela bi bila na priručnike i kapitalna izdanja. Priručnici za lovce imaju manje dimenzije i uglavnom meke korice. Oni su namenjeni za praktično svakodnevnu upotrebu, pa i da se ponesu na teren. Kapitalna dela imaju uglavnom tvrde korice, veći broj strana, a često i veće dimenzija.

Što se tiče tema kojima se bave, knjiga o lovu može biti opšta ili soecijalizovana. Tako imamo one koje su namenjene samo prepoznavanju ptica ili se bave temom lovačkih trofeja, tu je na primer i obuka lovačkih pasa. To su specijalizovana izdanja, dok opšte knjige pokrivaju sve vezano za lov i boravak u prirodi, to bi bili lovački priručnik ili leksikon lova.

Ove knjige nisu namenjene samo za lovce, one mogu biti zanimljive  za sve koji se zanimaju za prirodu i boravak u njoj. To mogu biti kamperi, oni koje zanima posmatranje ptica ili vlasnici lovačkih pasa.

Ovde ćemo predstaviti neke od knjiga bez nekog posebnog redosleda i grupisanja i daćemo linkove do detaljnijeg opisa knjiga, pa koga zamima može detaljnije pogledati slike i o čemu se radi.

Prikaz lovačkih knjiga

Lovac i divljač – Tomislav Hruškovec

Ova knjiga je veoma zanimljiva jer je jedan malo drugačiji pogled na lov, onako kako ga je autor video. Teme su raznolike i uglavnom malo zapostavljenje od drugih autora.

Lovačka čeka je veoma dobar način da se love divlje svinje, omogućava bolju vidljivost na terenu što je dobro za lakše uočavanje divljači i za samu sigurnost lovaca. Ovakav način lova ima neke svoje specifičnosti i o njimaćemo pisati, potrebno je znati malo o ponašanju svinja, o pravilnom odabiru odabiru lovačke puške i kalibra municije ali i o sigurnosti tokom samog lova.

Čeke za lov bi se mogle ugrubo podeliti na stacionirane i na one montažne. Bilo bi pogrešno reći da je neka od njih bolja, svaka ima svoje prednosti i mane. Stabilne čeke u lovištima su nešto na šta je divljač naučila i čega se ne boji, a sa druge strane montažne pružaju veću pokretljivost kao i šansu da se postavljaju na mestima gde ova divljač izlazi periodično.

Njihovim korišćenjem se povećava i sama sigurnost lovaca koji imaju priliku da bolje vide oko sebe, ali i da budu bolje viđeni od strane drugih lovaca. Sa druge strane pošto se ne nalaze na zemlji manja je šansa da će divljač osetiti njihov miris i pobeći.

Oprema i vreme

Lov svinje sa čeke se obično obavlja rano ujutru ili predveče, u smiraj dana. Kako je bolja preglednost terena i postoji oslonac za oružije povremeno se puca na divljač koja je na udaljenosti većoj od 100. Na terenu je situacija takva da se većinom puca na udaljenostima od 50 pa do 80m. Za ove potrebe se koriste karabini koji bi trebali biti prethodno kvalitetno upucani, na sto metara bi sve trebalo biti u prečniku od 5 cm.

Za lov krupnije divljači su se najbolje pokazale rase goniča koje su kroz dugogodišnju selekciju došle do savršenstva kao pomoć pri lovu. Međutim ta njihova specijalizovanost je toliko savršena da je njhova upotreba zabranjena u ravničarskim krajevima, da bi se i divljači dala neka šansa.

U ravnici se koriste kratkonoge rase kao goniči divljači, od čega su se tri izdvojile: nemački lovni terijer, brak jazavičar i slovački kopov. Ove rase se uglavnom koriste za lov divlje svinje.

U ovom tekstu ćemo se pozabaviti slovačkim kopovima, koji su zasluženo cenjeni od strane lovaca na divlje svinje. Veoma su uporni na tragu, glasno se javljaju dok gone i ako se ukaže prilika držaće divljač u mestu objavljavajući je. Karakteristike su mu dobre, dobri su i ne tuku se sa drugim psima tokom lova, a divljač gone u razumnim granicama.

Ova rasa pasa se povremeno naziva slovački gonič ili crni šumski lovački pas. U zemljama engleskog govornog područja se ponekad Slovačka pomeša sa Slovenijom, pa ovu rasu nazivaju Slovenski kopov. U 18 veku se počelo raditi na selekciji i uvedena je zabrana uparivanja sa drugim rasama

Izgled i standard

Rasa slovački kopov je svrstana u 6 grupu FCI (Goniči, tregači po krvi i srodne rase), a broj stndarda je 244. Uopštene proporcije tela su pravougaone, a boja je crna sa paležnima.

Na našim prostorima se dosta govori o lovačkom naoružanju, noževima za lov i psima koji pomažu lovcima, a ostali elementi opreme su nekako zanemareni. Jedan detalj je preterano zanemaren iako je od velike važnosti za dobar lov, a to su lovačke čizme. Teži se nekim univerzanim modelima, da su dobre leti i zimi, za duže hodanje i za mirovanje na čeki.

Čizme bi se ugrubo mogle podeliti na dva tipa, prema tome od kojeg su materijala. Prvi materijal je guma i to je ono što se kod nas najviše naziva čizmama, druga opcija su neki drugi materijali ili čak kombinacija gume sa drugim materijalima.

Oko ovakvog pogleda se neće svi složiti jer za neke su čizme samo one gumene, dok su ostale cipele. Oko ovoga se može pametovati jako dugo, ali je na kraju bitno samo ono kako se one pokažu na terenu. Čizme za lov bi se mogle da budu podeljene u dve grupe u zavisnosti hoće li se koristiti za aktivan lov (gde se dosta pešači) ili za pasivan (sa više mirovanja).

Bitne osobine

Izbor na tržištu je zaista velik, pa je pre početka i razmišljanja o tome kakva nam obuća za lov treba potrebno videti kakvi su uslovi na terenu i u kom godišnjem dobu se najviše lovi. Kako je finansijska situacija dosta loša, ljudi se trude da odaberu neki model koji bi se mogao nazvati univerzalnim.

Opisaćemo neke stvari na koje treba malo više obratiti pažnje, nešto se previše naglašava pri promociji dok se neke druge stvari često prećute od strane prodavaca. Kao prednosti se nude opcije delimičnog otvraranja čizmi sa cibzarom ili pertlama radi lakšeg obuvanja i kasnije skidanja sa noge, zatim je tu opcija da se prave kombinovanjem materijala da bi se od svega iskoristilo što više. Veoma često lovačke čizme pri vrhu imaju kaiščić za zatezanje, što sprečava sneg da upada unutra.

Među najpopularnijim vrstama sitnije divljači na našim prostorima se pored fazana nalazi divlji zec. Pored dodatka u nazivu divlji koriste se povremeno i evropski ili obični zec. Latinski naziv mu je Lepus europaeus.

Na našim prostorima se najčešće lovi u brdskim predlima sa psima goničima, dok se u ravnici lovi tako što se lovci rasporede u potkovicu (polukrug). Da bi se obavila dodatna zaštita, pozicije u lovištu gde se puštaju divlji zečevi se stavlja pod zabranu lova na par godina, dok lovci određuju samo nekoliko dana godišnje kad se može loviti ova divljač. Popularnost lova dovodi do toga da u nekim predelima praktično nestaje, ali se ponovnim naseljavanjem radi na tome da se situacija zadrži u ravnoteži.

Divlji zec i kunić su dve različite vrste, mada ih ljudi tokom razgovora veoma često mešaju. Kod nas se kunići drže kod kuće radi gajenja, dok su zečevi divlje životinje koje je praktično nemoguće držati zatvorene. Ukoliko se desi da primetite mladunca divleg zeca u prirodi ne treba ga nikako uzimati i dirati rukama. Ako se to uradi majka će ga odbaciti i uginuće od gladi.

Opis i stanište

Njegov izgled bi se mogao opisati kao savršen za prikrivanje, a građa je stvorena za trčanje. Divlji zec može narasti u visinu do 30 cm, a dužina sa ispruženim nogama može biti i malo preko 70 cm. Boja mu je smeđa koja pomalo vuče na sivo, sa tim da se na vrhovima ušiju nalaze tamnije obojeni delovi koji su crne boje. Boja dlake na stomaku je sivkasto bela.

Divokoze spadaju u divljač koja se ređe lovi kod nas jer je samo mestimično zastupljena na našim prostorima i lovne dozvole se izdaju u ograničenombroju. Nalazi se uglavnom na nepristupačnom terenu i veoma je oprezna životinja što lovcima nimalo ne olakšava.

Prilikom lova uvek se ide pratiocom koji dobro poznaje teren i zna gde treba ići,a ako dođe do problema tu je da pomogne. Kada se divljač primeti pratilac ostaje blizu mesta odakle su ugledali divljak, a lovac sam produžava lov na divokozu jer je manja šansa da bude primećen.

Jedna od stvari na koju treba obratiti pažnju jeste kretanje metka nakon hica, jer se divljač često nalazi značajno iznad ili ispod položaja lovca. Neke mera udaljenosti do koje bi trebalo gađati jeste 150 m, mada se uglavnom puca i sa manjih rastojanja.

Osnovno o divokozi

Ne spada u preterano krupnu divljač, divojarci mogu imati težinu od preko 40 kilograma, a u visinu mogu narasti do 80 cm. I divojarac i dvokoza imaju rogove koji se prilikom lova smatraju trofejima, oni su kod ove divljači stalni i ne odbacuju se tokom godine. Latinski naziv za divokozu je Rupicapra rupicapra Linnaeus.

Na terenu kod nas je to jedna od slabije zastupljenih rasa, međutim kada se priča o traženju ranjene divljači pas svetog Huberta (Chien de Saint-Hubert) se uvek navede kao primer. Ova rasa se u samom startu razvijala kao gonič krupne divljači sa selekcijom da može slediti trag ukoliko je životinja ranjena. Zahvaljujući uspešnosti selekcije u tom pravcu, počeli su se uspešno koristiti za traženje ljudskih begunaca, a za tu namenu se i danas koriste. Naziv na engleskom za ovu rasu je Bloodhound.

Spada među veće rase pasa jer je se u startu koristio prilikom lova na jelene i divlje svinje, kao gonič što je doprinelo tome da ima veoma dubok i specifičan lavež. Na tragu je veoma uporan, ali kada sustigne divljač ne nasrće na nju nego je oblajava da bi lovci znali gde se nalazi.

Usled manjeg broja primerakaove rase koji se mogu sresti na našim prostorima, desi se da ih pomešaju sa dve rase koje imaju sličnu namenu. To su Bavarski planinski krvoslednik i Hanoverski krvoslednik koji se takođe nalaze u grupi goniča, a pre svega se koriste kao krvoslednici (psi koji traže ranjenu divljač)

Izgled

Pas svetog Huberta je krupan sa robusnim izgledom, dlaka je kratka i dosta oštra. Boje u kojima se može naći su crna, crna sa smeđim poljima, smeđa sa crnim plaštom i smeđa koja može biti u nekoliko raznih nijansi. Bele mrlje su dozvoljene da postoje na grudima i  na nogama.